У бабушничком селу Сурачево налази се вероватно једна од последњих добро очуваних древних машина за прављење воска која је позната и под називом тесак.

Тесак у Сурачеву направљен је далеке 1868. године, али и данас успешно одолева зубу времена. По речима његовог власника, седамдесетдеветогодишњег Војислава Панчића, тесак у Сурачеву радио је све до 1958. године, а у међувремену стављен је као културно добро и под заштиту државе. Панчић, чији су се преци више од три века бавили воскарским занатом, довозећи основну сировину за добијање воска, пчелиње саће и из ње цедили восак, каже да је реч о древној машини која је, како каже, под заштитом државе. Ова импозантна справа висине је преко три метра, направљена од огромних стабала која служе као постоље за механизам уз помоћ кога се од саћа цедио восак. Восак се касније користио за израду свећа, које су у давна времена, када струје није било, биле готово једини извор светлости током дугих ноћи. По речима чика Војислава, потражња за воском некада је била огромна, чекало се у ред испред њихове куће, а дневно су његови преци правили 10 до 15 казана воска. "Далеке 1868. године, тесак се налазио на отвореном на пољани, на путу ка суседном селу Горчинцу. После тога, моји преци су направили зграду и у њој направили тесак. То је справа која од саћа справља восак, који се касније прерађује у свеће", каже ВојиславПенциц. Саће су моји преци, додаје он, сакупљали по целој Србији, ишли чак и у Румунију и Бугарску.

"То је био веома уносан посао у то време јер су моји тадашњи преци својевремено имали чак седам пари коња са којима су довозили сировину-саће на прераду. Овај тесак правио је восак за цео овај део Србије, који је познат и као Лужница тако да су моји преци зарађивали доста пара”, прича Војислав за Тањуг.

По његовим речима, Етнографски музеј из Београда желео је да цео објекат пресели у Београд где би он био у потпуности сачуван и изложен. "Етнографски музеј из Београда био је заинтересован да то откупи, и то не само тесак, већ да целу зграду пресели у Београд у музеј. Још 1963. године су долазили овде, све снимили, али је вероватно дошло до неспоразума између музеја и мог оца па је тесак остао овде. Те исте године је објављено и у Службеном гласнику да је цео овај објекат заштићен од стране државе и да је реч о културном добру", каже Војислав. Увидевши да овај древни занат у модерној ери нема перспективу Војислав није наставио породичну традицију, већ је постао први студент који је уписао Економски факултет у Нишу, када је основан, па му је и број индекса 1. Дуго година био је успешни руководилац бројних успешних колектива, најпре у Бабушници, касније и у Нишу, а пензионерске дане проводи у родном селу предака у Сурачеву, где се и налази ова јединствена древна направа за прављење воска.

19. фебруар 2015.